Biljni svet - Koji su delovi biljke? - KLASIFIKACIJA BILjNOG SVETA

Život bi na Zemlji bio nezamisliv da ne postoje zelene biljke. One nam obezbeđuju, u stvari, hranu i kiseonik neophodan za sva živa bića.

Koji su delovi biljke?

Ako pažljivo posmatramo biljku cvetnicu odnosno semenu biljku, razlikujemo pet važnih delova: koren, stabljiku, list, cvet i plod.
Koren se nalazi u zemlji i služi biljci da stoji, zatim da crpe iz zemlje vodu s mineralnim solima koje obezbeđuju ishranu biljke.
Stabljika ili stablo raste iznad zemlje.
Na njoj se nalazi lišće i služi za prenošenje materija koje obezbeđuju život biljke. List upija sunčevu svetlost, neophodnu za rast biljke.
Zeleno lišće sadrži element koji nazivamo hlorofilom.
Cvet sadrži organe za razmnožavanje: tučak i prašnike.
Plod se rađa iz cveta.

Mogu li zelene biljke da proizvode same svoju hranu?

Zelene biljke imaju izuzetnu osobenost: sposobne su da same proizvode svoj šećer. Taj šećer koji zovemo glikozom služi za ishranu biljke.
Biljci su za opstanak potrebne osnovne materije: voda i ugljendioksid. Vodu crpe iz zemlje preko sitnih dlačica na korenu, koje se zovu korenove dlake i preko stabljike vodi je do lišća. Ugljendioksid je gas koji se u vazduhu nalazi u vrlo malim količinama. On prodire u biljku kroz sićušne otvore na lišću: stome. Te dve osnovne materije pretvoriće se u glikozu u česticama hlorofila koje se nalaze u ćelijama lista. Za čitav proces potrebna je energija: biljka će je dobiti zahvaljujući sunčevoj svetlosti.
Zbog toga ovaj proces nazivamo fotosintezom (fotos je grčka reč koja znači svetlost, synthesis znači sjedinjavanje, spajanje). Stvarajući tako glikozu, biljka oslobađa kiseonik, gas neophodan za život ljudi, životinja i biljaka.
Posle ovog objašnjenja, jasno je da samo zelene biljke mogu same da se hrane, jer je hlorofil neophodan u tom procesu stvaranja. Takođe je jasno da one to mogu samo danju, jer noću nema sunca.

KLASIFIKACIJA BILjNOG SVETA

Među biljkama razlikujemo niže i više biljke. Građa nižih biljaka vrlo je jednostavna.
Nemaju ni korena, ni stabljike ni lišća. Mogu biti jednoćelijske ili višećelijske. U niže biljke ubrajaju se alge, gljive i lišaji.
Više biljke imaju organe: koren, stabljiku i list. Dele se na dve grupe: bescvetnice (biljke sa sporama) i cvetnice (biljke sa cvetom).
Bescvetnice nemaju cvet, razmnožavaju se pomoću spora.
Njima pripadaju paprati, mahovine, preslice.
Cvetnice imaju cvet u kojem se obrazuje seme. Razlikujemo golosemenice (sa golim semenskim zametkom), kao što su četinari i skrivenosemenice (sa zatvorenim semenim zametkom) koje preovlađuju u vegetaciji Zemlje.
Skrivenosemenice se dele na monokotiledone biljke čiji predstavnici imaju kotiledon (klicin listić) i dikotiledone sa dva klicina listića u semenu.
Shema izgleda ovako: Niže biljke
    Bakterije
    Alge
    Gljive
    Lišajevi

Više biljke
    Bescvetnice (biljke sa sporama): madžovine, paprati i preslice
    Cvetnice (biljke sa cvetom): golosemenice skrivenosemenice

Skrivenosemenice se dele na:
1)    Monokotile: familije ljiljana, trava itd.
2)    Dikotile: familije ljutipa, leptirnjača, usnatica, glavočika itd.

Kako iz cveta nastaje plod?

U cvetu se nalaze kružno raspoređeni končasti delovi sa proširenjem na vrhu, prašnici, a u središtu je tučak. To su reproduktivni organi biljke. Tučak je ženski organ, a prašnik muški. Tučak se sastoji iz tri dela: gornji deo se zove žig, srednji stubić i donji plodnik. U plodniku se nalaze semeni zameci.
Gornji deo prašnika izgleda kao loptica i zove se prašnica (peludnica). Tu se stvara polenov prah koji se oslobađa kad sazri. Kada oslobođen polenov prah, uz pomoć insekata ili vetra, dospe na žig, dolazi do oprašivanja. Tada će zreti i rasti i prolazeći kroz stubić doći do plodnika. Kad stignu u plodnik, zrnca će se spojiti sa semenim zamecima.

 Taj proces spajanja ili prodiranja zove se oplođenje. Posle oplođenja semeni zametak se razvija u seme. Plodnik takođe raste i jača dok ne obrazuje plod. Videli smo kako se iz cveta rađa plod zahvaljujući semenu. Kad se seme zaseje ono počinje da klija, zatim raste dok ne postane nova/biljka.
Seme nastaje posle oplođenja iz semenog zametka: susret muškog polenovog zrna i ženske ćelije u plodniku.
Kad postoji oplođenje, reč je o polnom razmnožavanju. 
Ima biljaka koje ne proizvode seme. . .
pa kako se onda razmnožavaju?


 Bespolno, odnosno bez oplođenja. Postoji više tipova bespolnog razmnožavanja. Bakterije su, na primer, jednoćelijske biljke; one se razmnožavaju deobom. Tako se rađaju dve nove ćelije koje će porasti i oformiti dve odrasle bakterije. U povoljnim okolnostima bakterije se dele svakih 20 30 minuta.
Gusta zelena masa  žabokrečina u barama i plićacima sastoji se od velikog broja tankih i čvrstih konaca  algi. Svaka ćelija deli se na dve i između njih se stvara nova pregradna opna. One dalje rastu i čitav konac alge se izdužuje. Duži konci se prekidaju, pa se tako stvaraju nove končaste biljke. Gljive se razmnožavaju polno i bespolno. Bespolno se razmnožavaju različitim sporama.
Upravo smo videli da se biljke koje ne stvaraju seme, bespolno razmnožavaju. To, međutim, ne znači da se biljke koje stvaraju seme razmnožavaju isključivo polno.
Tako, lale, koje u svojim cvetovima stvaraju polno seme, produžuju vrste bespolno, pod zemljom, zahvaljujući lukovici. Isto tako i maline se razmnožavaju bespolno uz pomoć izdanaka poleglih po zemlji.
Najzad, znamo i za veštačko bespolno razmnožavanje, veoma zastupljeno u hortikulturi. Svima su poznate reznice sobnih biljaka.

Šta su saprofiti i paraziti?

Već smo videli da su biljke u stanju da same proizvode svoju hranu ukoliko u sebi sadrže hlorofilna zrnca. Gljive i bakterije nemaju hlorofila i moraju na drugi način da zadovoljavaju svoje potrebe. U jesen, kad lišće opada s drveća svuda može da se zapazi kako niču mnogobrojne pečurke. One pripadaju gljivama i ne sadrže hlorofil.
Većina se hrani otpacima drveća, odnosno lišćem i suvim granjem. Iz njih crpu sve neophodne materije, a ono što ostane koristi samo drveće.
Veliki deo bakterija živi od tih otpadaka i zbog toga su veoma korisne.
Ono što je, međutim, mnogo nezgodnije je kad te bakterije našu hranu smatraju otpacima. . .
Svi znamo kakvo je delovanje biljaka koje se nazivaju neobičnom reči saprofiti. Tako su buđ na hlebu, trulež na voću i povrću, ukiseljeno mleko, fenomeni koje prouzrokuju razne vrste saprofitskih bakterija. Mora se priznati da je korist od gljiva i bakterija veća nego šteta. He samo zato što prostor oko nas čiste od velikog broja otpadaka, već se upotrebljavaju u spravljanju mnogih proizvoda.
Tako se, na primer, kvasac koristi u proizvodnji hleba ili raznih alkoholnih pića.
Gljive se koriste u proizvodnji jogurta i sira.
Buđ je, na primer, osnova za pravljenje penicilina. Osim saprofita, poznate su nami biljke paraziti. Te biljke bez hlorofila ne žive od otpadaka, već žive na drugim biljkama, životinjama, čak i ljudima, ili se uvuku u njih.
Gljive žive saprofitski ili parazitski. Veliki broj saprofitskih može se gajiti i veštački. Ima preko 70 000 vrsta gljiva. Mnoge su paraziti, pa izazivaju opasne bolesti na višim biljkama.
Poznata je plamenjača koja kao parazitska gljiva živi na tkivu lista biljke. Iz grupe viših gljiva (pečuraka) neke su jestive, jer sadrže belančevine i veoma su hranljive.

Navešćemo neke od njih:
rujnica koja raste u šumama od juna do novembra;
rudnjača raste na nađubrenim mestima;
varganj, veoma krupna pečurka;
blagva, mesnata i ukusna, ima odozgo narandžast šešir, a raste po hrastovim šumama Evrope. Mogu biti i veoma otrovne.
Najopasnije su muhara, bljuvara, gorki varganj i dr.
Powered by Blogger.